Čizme od sedam milja: Od Meksika do Montane (2)

Voleo bih da me povezete, ako može.

-         Hmm. Ja obično ne primam putnike.

Nije mi ostalo ništa osim da palim iz svih oružja.

-         Verujte mi, nisam kriminalac, niti skitnica, niti bilo šta slično. Odličan sam student, i pristojna osoba. Samo sam dečak koji se izgubio u stranoj zemlji.

prvi deo

Pozdravio sam se sa dečkom i devojkom kod nečega što je ličilo na čekaonicu. Pored nje je bio prilaz za autobuse. Automobil je prozujao vraćajući se na auto-put dok sam ulazio. Bilo je toplo i osvetljeno ali nigde nije bilo šaltera niti bilo kog drugog. Izašao sam napolje i krenuo da tražim putnike. Nije ih bilo. Bilo je samo automobila i kamiona. Postepeno shvatam da je ovo stanica za kamiondžije, a ne za autobuse. Dečko je, verujem iz najbolje namere, pogrešio.

I šta sad? Pametno sam rešio da uštedim na taksiju, i završio još dalje od mesta na koje je trebalo da stignem. Već počinje da pada mrak. A ja sam i dalje bez para i sa vrlo malo hrane. Imam samo komad hleba koji su mi verovatno još policajci u Meksiku polomili kad su mi preturali po torbi. Hteli ljudi da vide da li prenosim drogu.

Pa ništa. Za taksi više nema šanse, čak i da znam broj, baterija u mobilnom mi se ispraznila. Ako treba, prenoćiću ovde i sutra zapucati peške do autobuske. Pod uslovom da mi neko kaže gde je i da se ne smrznem do tamo. Ili će neko od vozača koji voze do Misule stati ovde. I ja ću stopirati i njih.

Međutim, treba imati nešto na umu. Bio sam potpuno sam, neuredan, neobrijan, posle tri nedelje bančenja u Meksiku, sa ogromnim rancem na leđima. I sa stranim naglaskom. Mogao sam da budem prototip negativca za horor film. Stopiranje je sumnjiva rabota svuda u svetu, a naročito u tihoj i mirnoj Montani.

Pitao sam nekoliko ljudi koji su ušli da se ugreju i osveže kuda idu i da li bi mogli da me povezu. Većina je kratko rekla da ne ide u mom pravcu. Ušao je i čovek koji je odgovoran za to malo odmaralište. Posao mu je da ga obilazi na nekoliko sati. Rekao mi je da je autobuska stanica oko sedam kilometara odavde i da je zabranjeno spavati u odmaralištu, i da će morati da me izbaci ako me nađe kako spavam. Odlično.

Rešio sam da moram da pređem u napad. Kroz stakleni zid sam video kako se zaustavlja kamion i čoveka u njemu, izašao sam i prišao vratima.

-         Izvinite, idete li za Misulu?

Bradato lice sa naočarima me gleda malo začuđeno.

-         Idem, kaže on. A zašto?

-         Voleo bih da me povezete, ako može.

-         Hmm. Ja obično ne primam putnike.

Nije mi ostalo ništa osim da palim iz svih oružja.

-         Verujte mi, nisam kriminalac, niti skitnica, niti bilo šta slično. Odličan sam student, i pristojna osoba. Samo sam dečak koji se izgubio u stranoj zemlji.

Opet malo začuđen pogled.

-         Znaš šta – ja sad moram da spavam nekoliko sati. ’Ajd me pitaj kad se probudim.

Verovatno je to najlakši način da me otkači, razmišljao sam dok sam se vraćao u prostoriju. Snuždio sam pored grejalice razmišljajući kako mi ponestaje opcija. Okrenut ka staklenom zidu zurio sam u kamion. Posle nekog vremena napolju se zaustavio automobil i ušao jedan stariji čovek. Rešio sam da pitam i njega:

-         Idete li za Misulu?

-         Ne, mladiću. Zapravo, idem u suprotnom pravcu. Zašto pitate?

I njemu sam rekao svoju priču, jer nisam ni imao šta drugo da radim. Slušao me je pažljivo i rekao:

- I tako, sada čekaš da te čovek u onom kamionu poveze?

- Ako hoće, rekao sam. Možda će se probuditi, upaliti kamion i krenuti bez mene.

- Dobro, nadam se da se neće probuditi još sat vremena. Vratiću se.

I tako sam nastavio da čekam. Posle sat vremena primetio sam da se vozač kamiona mrda i verovatno sprema za polazak. Krenuo sam napolje. Ispred ulaza je u tom trenutku stao onaj isti automobil, i onaj čika je izašao. U ruci mu je bila kesa sa jabukom, velikim sendvičem i dva ’sokića’ u tetrapaku.

- Izvoli, momak. Žao mi je što nisam mogao više da ti pomognem.

Zahvalio sam mu se i požurio ka kamionu. Vozač me je odmerio još jednom i pustio unutra. Zatvorio sam vrata i krenuo ka Misuli.

…Kada sam pet sati kasnije zahvalio vozaču po stoti put, i sišao iz kamiona pravo na travnjak mog studentskog grada, imao sam osećaj kao da sam pred vratima svoje sobe u Nišu.

 

Pozdravio sam se sa čovekom i krenuo po mesečini preko tihog ’campusa’ ka spavaoni, zahvaljujući usput Bogu i svim dobrim ljudima, bilo gde na svetu. Oni još uvek postoje. A postoji i putnička sreća.

A još uvek je postojalo i mojih devedeset dolara.