Čizme od sedam milja

Putopis Rusija

Može li se proputovati najveća zemlja na svetu?

Kad kažete nekom ’Idem u Rusiju’, to ne zvuči tek tako, kao da putujete u Evropsku uniju ili Ameriku. Putuješ u Rusiju, ej! Nije ni čudo, jer u srpskom kolektivnom pamćenju Majka Rusija je bliža mitu nego stvarnosti. Upravo zato vredi videti tu moćnu zemlju, onakvu kakva je. I budući da, jel’te, samo što nismo postali Zapad, lepo je okrenuti kormilo na istok, i istražiti svoje slovenske korene.

Šta, niste u tom fazonu? Nema veze, Moskva i Sankt Petersburg su svetski gradovi koji zaslužuju posetu… Evo kako:

U Rusiju se putuje bez viza, do trideset dana. Ukoliko hoćete da ostanete duže, treba vam viza, i njeno dobijanje u Srbiji nije jednostavno, čak je i teže nego za građane EU. Potrebno je da vam neko iz Rusije nabavi poziv Federalne službe za migracije, a na to se može čekati i mesecima. Doduše, sa belim šengenom ograničenje od trideset dana se može zaobići. Ukoliko ste blizu zapadne granice Rusije, npr. u St Petersburgu, možete otputovati u EU, provesti dan ili dva tamo, i vratiti se u Rusiju. Sa novim ulaskom u zemlju možete ostati još trideset dana. Naravno, ovakvo šetanje nije jeftino, a i sve je skuplje što ste dalje na istoku.

Letovi iz Beograda za Moskvu idu redovno, a ako ste s juga Srbije, možete krenuti i linijom Niš-Podgorica-Moskva. Karte za St Petersburg se mogu naći uz nešto malo truda, otprilike po istoj ceni. U svakom slučaju, poučen lošim iskustvima sa niškim aerodromom, krenuo sam busom do BG-a, i malo-pomalo stigao do sedišta pored prozora u novom i uglancanom avionu, spreman za transport: Nikola Tesla – аэропорт Шереметьево.

 

Ruska kompanija Aeroflot leti na vreme i uliva poverenje kombinacijom modernog i retro šmeka. Avioni su impresivni, kao i izbor hrane i časopisa, ali ostaju bele rukavice stujardesa, i krilati srp i čekić na ivici košulja. Let do Moskve traje malo više od 2 sata.

Aerodrom Šermetjevo je najveći međunarodni aerodrom u Moskvi. Nesumnjivo je velik i impresivno izgrađen. Nažalost, nije me oduševila organizacija. Ima premalo službenika koji proveravaju dokumenta na ulazu, pa me je dočekala gužva. Saputnici su mi rekli da imam sreće – obično se čeka mnogo duže. Putokazi su postavljeni daleko lošije nego na drugim velikim aerodromima, i bilo mi je teško da se snađem.

A čim uspeo da prođem kroz carinu, taksisti su skočili da ponude prevoz. (Ne plaćajte taksi, cene su ogromne, naročito za strance. Ja sam do grada stigao tzv. aeroexpressom, vozom koji košta 300rubalja -oko 8 evra- i ide do grada za 35 min, i preporučujem ga) Da biste platili kartu, moraćete da promenite nešto novca u rublje, ali ne menjajte isuviše, kursevi su povoljniji u gradu.Uopšte, šta god da kupite, tamo je najskuplje. Meni su preporučili da odmah nabavim sim karticu, ali sam odustao pošto postoji mogućnost roaminga.

Još jedna otežavajuća okolnost – vrlo malo ljudi govori engleski. Ako ne znate ruski nađite službenika neke međunarodne kompanije ili potražite infopult. Moj ruski po sletanju bio u najmanju ruku smešan, ali stvarno ne znam kako bih prošao bez njega.

Dakle, zaboravite engleski, progovorite ruski. Naučite nekoliko fraza i upotrebljavajte ih, ubacite i malo srpskog i snaći ćete se. U krajnjem slučaju zapišite nešto ćirilicom i dajte sagovorniku da pročita, tako su bolje šanse da će vas razumeti.

Moskva je ogroman grad, po nekima najveći u Evropi, i i saobraćaj je, naravno, užasan..

Najeftiniji i najmanje stresan način da se putuje je Metro. Aeroexpress iz Šermetjeva dovezao me je do metro stanice koja se zove Beloruskaja. Tu sam kupio kartu i zatim pratio jednu simpatičnu Ruskinju koja me je provela kroz kontrolu i niz ogromne pokretne stepenice. Na gornjem nivou, moskovski metro je pomalo skučen, ali je ispod zemlje lep, čist i prostran. Sistem je odlično organizovan, unutrašnji i spoljni prstenovi, imena stanica su napisana u vagonima na ćirilici i engleskom. Međutim, čak i ako sam mogao da pročitam imena stanica, bio sam nervozan da ne zalutam, naročito jer mi je Moskva bila tek usput. Opet, pitajte, mašite rukama, pišite, govorite na srpskom, ruskom pa engleskom. Moje iskustvo je da svuda ima dobrih ljudi koji hoće da pomognu.

Ako idete turistički, obavezno obiđite i St Petersburg. Opšte je prihvaćeno da je St Petersburg najlepši grad u Rusiji, čak i među Moskovljanima. On je izgrađen za vreme Petra Velikog skoro ni iz čega, a gradili su ga Nemci i Holanđani. Ja sam, nažalost, išao manje-više radno, i to je ostalo za sledeći put.

Moj planovi su me vodili iz Moskve, do mesta koje se zove Saratov. Zato sam prošao kroz grad do Pavelicke stanice, navodno najveće za vozni saobraćaj u Moskvi. A to je zapravo, prizor tipično ruski – grandiozno izgrađena i pomalo oronula zgrada sa pomoćnim prostorijama kao iz horor filma. Tu možete videti i prosjake i prodavce na peronu i par cipela kako se suše na cevi za parno grejanje. I ako tražite da vas prožme duh zajedništva i bratstva sa ruskim narodom, šalter na železničkoj stanici je pravo mesto. Kad vam neka baba 20 minuta kuca jednu voznu kartu, i pri tom viče na vas, osećate se kao kod kuće.

Doduše, imao sam i drugu mogućnost. Jedan sumnjivi Tatarin prišao kad je čuo kako se raspitujem za voz – i pokušao da mi uvali kartu duplo skuplje. Ali makar nije vikao.

Najeftinija karta uključuje mesto za spavanje i posteljinu – zove se plackart. Podrazumeva se da ćete spavati u vozu i jesti u vozu – tako se ovde putuje. Vozni saobraćaj je najrazvijeniji u Rusiji, jer ljudi moraju da nekako savladaju ogromne razdaljine. Klackati se u vozu je prijatnije od autobusa a jeftinije od aviona. Tako se i mere razdaljine – koliko dugo se putuje vozom? Sve do 1 dan (24h) putovanja je blizu. Da, u Rusiji putnici nose čizme od sedam milja.

Dakle, vozovi su topli i pouzdani i stizu u minut tačno. Moj vagon je bio nov i čist, ipak, mirisao je na votku. Upoznao sam tri ljubazne žene s kojima sam delio kupe, sve tri dosta starije od mene i radoznale o da čuju o Srbiji. Podelili smo hranu i razgovarali satima o putovanjima, porodici, jugoslovenskom nameštaju i cipelama… Ako kupite platz kartu nema odvojenih muških i ženskih kupea, ali celu noć gori diskretno svetlo pa na sreću ili na žalost, kako kome, noći protiču mirno. Možete se do mile volje naspavati. A ujutru vas čeka neprocenjiv prizor – beskrajna ruska zora. Kućice pored pruge u jarkim bojama, nekoliko krošnji drveća, a iza njih horizont koji se nastavlja u beskonačnost.

A kad vam bude dosta beskraja i konačno ustanete, podrazumeva se da ćete se umiti i oprati zube u vozu, popiti čaj ili kafu. Česme za vrelu vodu postoje u svakom vagonu, a na svakoj stanici ulaze prodavci hrane i pića.

Dok smo putovali, prošlo je i nekoliko bakica koje su prodavale pletene čarape, izuzetno prijatne na dodir. Te čarape se prave od vune – nego od pseće dlake. Čini mi se da su bile romske nacionalnosti i da im je to jedini prihod.

U svakom slučaju, moj put do Saratova je bio živopisan i prijatan. Gde god se odlučite da odete, verujem da će i vaše iskustvo biti pozitivno.

Dakle, tako se putuje u Rusiji. Kako je živeti u Rusiji, druga je priča.

Kod slovenske braće je velika beda i nemaština, osim u velikim gradovima. A svaki grad ispod milion stanovnika je mali. Pare od nafte i gasa idu tajkunima, narod je i dalje zanemaren. U gradovim srednje veličine (milion pa nagore) kvalitet života je i dalje za nijansu gori nego u Srbiji. Jedina zaista razvijena mesta su Moskva i St Petersburg.

A Rusi kao narod? To je zanimljiva stvar. Rusi jesu bliži Srbima od Amerikanaca, recimo, ali nisu ni izbliza toliko bliski koliko se ovde pretpostavlja. Rusi su zatvoreniji i zategnutiji, čak i pomalo arogantni, jer je u njihovoj kulturi jaka potreba za autoritetom. Individualnost se ne ceni mnogo. Nisu se odrekli komunizma, još uvek svaki grad ima makar veliku statuu Lenjina. Lično sam bio u gradu koji se zove Engels, pored koga je grad Marks. Imena ulica i trgova se nisu promenila, ali, mnogo važnije, nije ni kolektivna svest. Ljudi se još uvek boje od policije i FSB-a (bivši KGB).

I zloupotreba alkohola nije samo stereotip, srešćete pijane ljude na ulici već oko jedan popodne.

Naravno, nije sve tako loše. Kultura i umetnost se više cene nego kod nas, čak možda i više nego u Zapadnoj Evropi, a sigurno više nego u SAD. Sećanje na Drugi svetski rat je vrlo snažno – antifašistička borba i žrtve u njoj se cene. Mladi ljudi pokazuju dostojanstvo koje nam ovde deluje pomalo čudno. Cela generacija bruji nekom pritajenom snagom, voljom da se život promeni nabolje.

Takođe, u Rusiji ima nekoliko procenata više žena od muškaraca i konkurencija je žestoka – neki kažu da će svaka treća žena ostati neudata. Utoliko bolje za ostatak sveta, jer jedino su žene u Rusiji podjednako lepe kao naše u Srbiji.

U Rusiji sam mesec dana radio na jednom projektu i posetio više gradova To je bilo ogromno životno iskustvo. Preveliko za ovo mesto. Ali moje iskustvo nije toliko bitno. Bitnije je ono što ćete vi doživeti. Majčica Rusija čeka..