Miško Plavi i Lena Kovačević na Nišvillu

Treće večeri festivala nastupio je trio koji čine Miško Plavi, Vasil Hadžimanov i Srđan Dunkić, a njihov gost bila je Lena Kovačević. Na konferenciji za štampu koja je održana u subotu popodne, Miško Plavi i Lena Kovačević govorili su o svojim karijerama i zajedničkom nastupu.

Miško Plavi, lider benda, pojavio se osamdesetih kao gitarista, basista i klavijaturista, a danas aktivno svira harmoniku. On kaže da je harmonika u stvari prvi instrument koji je počeo da svira još sa osam godina i da se zato vratio njenom sviranju. Kaže da svakodnevno vežba i komponuje.
Specijalno za naše novine pitali smo ga da prokomentariše muziku koja se danas sluša. Na to je odgovorio da je, iako ne želi da bude previše strog, elektronska muzika bez duše i da je loše da pored toliko ljudi mašine prave muziku.
Lena Kovačević je izjavila da joj je drago što nastupa na Nišvillu i da podržava ovaj festival, ali da misli da bi trebalo da se malo više pažnje posveti domaćim izvođačima.

Obzirom da je završila srednju muzičku školu „Stanković“ u Beogradu, a da je diplomirala džez pevanje na Muzičkom konzervatorijumu u Amsterdamu, pitali smo je za mišljenje o muzičkom obrazovanju u Srbiji i kakve su mogućnosti za one koji ovde ostanu: „Ako odlučite da idete tim putem i da studirate džez ili klasičnu muziku, svakako je tržište manje. A što se samog obrazovanja tiče, prednost Srbije je što deca mogu da idu u nižu muzičku, zatim srednju muzičku. Naše akademije su sjajne, ali ono što ovde nedostaje su akademije moderne muzike, jer samim tim deca ne bi morala da idu iz Srbije, a oni koji nemaju mogućnost za to ne bi morali da se bave muzikom koju ne vole, odnosno komercijalnijom muzikom.“
I za kraj nas je interesovalo koga bi Lena Kovačević volela da čuje: „Volela bih svakako da čujem Candy Dulfer, koju nažalost nisam imala prilike da čujem kada smo se upoznale na džez festivalu u Hagu. Volela bih da čujem nju i njenog oca Hansa, sa kojim sam čak i nastupala na festivalu u Amsterdamu.“